|
Danas je u Svečanoj sali Matice srpske, u 11 sati, trebalo da se održi promocija dvadesete knjige edicije "Zlatno oko", monografije posvećene radu proslavljenog novosadskog fotoreportera Jovana Vajdla, laureata nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije. Zbog svega što se dešavalo poslednjih dana, promocija je odložena do daljeg. Nagrada UNS-a je priređivaču Borivoju Mirosavljeviću bila samo jedan od okidača za realizaciju monografije. Svaki put kada bi Jovan Vajdl, čovek čija je kamera "imala dušu" (formulacija s nagrade UNS-a), za pola veka karijere pritisnuo okidač fotoaparata, dao bi po još jedan mali razlog za objavljivanje ovakve knjige.
| Antić Listajući knjigu, nailazi na zajedničku fotografiju s Miroslavom Antićem. – "Fotografiši ti mene. Ja ću umreti, ali na fotografiji ću uvek biti živ", rekao mi je. I to je tačno. Šta je fotografija? Fotografija je dokument jednog vremena. Ova slika s Mikom nastala je kod njega u kući, dva dana pre nego što je umro. Sedimo i pijemo neku groznu šljivu. Pita me Mika: "Jovo, je l' veruješ ti u male zelene?". Ja mu kažem: "Miko, možda nisu zeleni, možda su neke druge boje". Kad odvede me on u sobu iznad, a tamo ogroman teleskop i nastavlja: "Vidiš Jovo, ja noću posmatram nebo. Ogrnem se ćebetom i gledam. I reći ću ti jednu stvar: mi sigurno nismo sami. Sasvim sam siguran u to" – priča Vajdl. |
Efekat Vajdl je bio novinar s fotoaparatom, u njegovo vreme to se nije razdvajalo. U nastaloj monografiji, međutim, najmanje je fotoreporterskih fotografija. – Želeo sam da pokažem svoje drugo lice. Pre svakog izlaska na teren, kroz razgovor s novinarom pripremao sam scenario, tako da je sve što se dešavalo, pored zadataka, bio plus. To su fotografije koje sam radio za sebe – priča Vajdl dok se upušta u nov eksperiment. Upravo je isekao platno u format fotografije koju želi da odštampa na inkdžet štampaču. – Zanima me kako će ispasti. Čovek uvek mora nešto da radi. Ovo platno bi trebalo da primi boju na drugačiji način od hartije. Trebalo bi da se dobije neki poseban efekat – priča. Zanat je učio kod gradskog fotografa Glišića. Ostalo je uradio sâm. Poznata je priča kako je na četiri utakmice, igrane u isto vreme ali na različitim lokacijama, snimio šest golova. Baš tu anegdotu Društvo novinara Vojvodine odabralo je kao ilustraciju posvećenosti kada su ga predložili za nagradu za životno delo. Ali kako kaže, takvih situacija je bilo bezbroj, kao da je uvek bilo potrebno prevazilaziti samog sebe. Iznova i iznova. Avion Priča o prvoj "Dnevnikovoj" kolor naslovnoj strani nije ništa manje nemoguća nego biti na četiri mesta u isto vreme: – U pitanju je bilo svečano otvaranje prevodnice na Tisi. Kako su je tada zvali, Asuanske brane. Urednik Rajo Vasiljević želeo je ekskluzivne snimke. Kažem mu ja da to sa zemlje ne vredi snimati, da to izgleda kao most i da se dobro može snimiti jedino iz aviona. A on će meni: "Pa snađi se, ti si fotoreporter". Nikada se nisam predavao. Hajde da uradimo nešto. Sve može da se uradi. Situaciju je spasao Imre, rezervni vojni pilot. Odemo mi kod upravnika aerodroma čika Ace, kažemo takva i takva stvar. On nam kaže: "Ljudi, nema šanse, treba da se traži dozvola od vojske, uhvatiće vas radar iz Sombora, svi ćemo nagrabusiti". Sutra izjutra na Čeneju nas je čekao avion. Kako nas somborski radar ne bi primetio, leteli smo striktno ispod 80 metara. Let nije bio prijavljen, nismo imali vremena da tražimo dozvolu. Nakon što je Imre napravio dva kruga iznad Temerina, tačnije, iznad kuće njegovog automehaničara, krenuli smo na lokaciju. Napravio sam dvanaest snimaka velikog formata, 6 x 6, i brzo u mračnu komoru. Razvijem, osušim, isečem samo jedan kvadrat. To je to! Gos'n Rajo, izvol'te! Vasiljević nije mogao da veruje. Nikada se ne treba predavati – priča Vajdl. Sirotinja Celu SFRJ prešao je uzduž i popreko, brojna putovanja po svetu, bezbroj domaćih i stranih izložbi. Isto toliko nagrada. Pred njegovim objektivom pozirali su vrhunski sportisti, glumci, domaća i svetska politička elita, poznati ili potpuno anonimni ljudi... Ali priča o nedokučivim modelima je posebna. – Kosovarski Romi nekada su bili glavna radna snaga u beočinskim rudnicima. Na brdu iznad nalazilo se i njihovo naselje, kao da je iz kamenog doba. Straćare napravljene od koječega, onako kako to samo oni umeju da naprave. Na jednom od prozora umesto stakla stoji uštavljena kozja koža koja taman malo propušta svetlo, a verovatno i štiti od vetra. Užas, jednom rečju. Muškarci su verovatno bili na poslu, žene su se valjda posakrivale, tako da sam ja uspostavio kontakt s decom. Gradsko dete u trenutku ustukne, čim podignete aparat. Kao da se boji. A ovi se samo smeju, samo što vas ne ljube. Čudo jedno! Sirotinja, ali sretna! Ne mogu to da shvatim. Zato ih i volim – kaže Vajdl. | Prostor – Gde god se okreneš fotografija. Puni kiosci novina. Gde god se okreneš bilbordi. A na fotografiju se najmanje daje. Mi sada nemamo klub niti bilo kakvo mesto gde bismo se okupljali. Kada su rasturili klub na Trgu mladenaca, s celom foto-dokumentacijom nestala je i većina mojih nagrada i priznanja. Imamo samo tu malu galeriju, u kojoj baš i nema uslova za rad. Nama bi trebao neki prostor da razmenjujemo mišljenja, da prenosimo znanja. |
Građanski list
Novinar: Srđan Janjušević, Fotoreporter: D. Savić |
