|
Fotografije kao istorijski dokument |
|
|
|
|
Novi Sad - veliko gradilište, foskula je kojom se sve političke garniture hvale, nerazmišljajući o tome da grad polako gubi na autentičnosti. Razvoj grada bi trebalo da bude inperativ svake lokalne vlasti, ali ne po cenu da izgubi vredne građevine, kao što je to učinjeno šezdesetih godina, probijanjem Bulevara Mihaila Pupina. Svedočanstvo o tom Novom Sadu koji nestaje imamo još samo na starim fotografijama. Baš zbog toga, Novosadska hronika Dnevnika će od sledećeg ponedeljka početi sa rubrikom “Novi Sad nekad i sad” koja će predstavljati po jednu staru fotografiju i pored nje novu koja pokazuje kakva je sadašnja slika kvarta, ulice ili pojedine zgrade na staroj fotografiji. Ljubaznošću Zavoda za urbanizam dobili smo stare zanimljive fotografije iz njihove arhive koje ćemo prestavljati “Dnevnikovim” čitaocima. Autori fotografija su Jovan Vajdl i Anton Bedeković.
Jovanu Vajdlu ni danas ne prođe ni jedan dan da ne napravi nekoliko snimaka, iako je davno prestao profesionalno da se bavi fotoreporterskim poslom. U redakciju “Dnevnik” je došao 1955. godine i za naš list fotografisao 38 godina. Napravio je, kako kaže, ne zna ni sam koliko fotografija, a osamdesetih godina je postavio zanimljivu izložbu fotografija “Moj grad”. Veliki broj tih snimaka i mnogih drugih njegovih danas svedoči o promenama Novog Sada, pamti stare ulice i sada već nepostojeće objekte, ljude i događaje. One se i kao dokumenti promena nalaze u Zavodu za urbanizam kao svedoci urbanističkih menjanja Novog Sada. - Kada prolazim gradom biciklom, fotoaparat uvek nosim u džepu i bolestan sam ako dnevno ne napravim nekoliko fotografija. Snimke sam i tada radio za posao i za sebe, ali svesno i za istoriju. Koristio sam svaku priliku da letim policijskim helikopterom i fotografišem Novi Sad iz vazduha i mnoge od tih snimaka sam napravio za “Dnevnik” - objasnio je Vajdl. Fotografije koje danas svedoče o negdašnjem Novom Sadu snimao je aparatom ruske proizvodnje “Zorke 4”. S tim aparatom je fotografisao više od 16 godina i pre nekog vremena ga je otkupio od “Dnevnika” kao trofej, jer je sav izlizan od znoja ruku. Tokom dugog staža dešavale su mu se razne dogodovštine, od opasnih do smešnih. - Biti fotoreporter je isto kao biti novinar. Upoznaješ mnogo različitih ljudi, nađeš se u svakojakim situacijama i svi bi da nekako budu dobri sa tobom. Iskustvo novinara i fotoreportera je kao da ste završili četiri fakulteta - rekao je Vajdl. Fotografija je za njega bitan deo života, ali kaže da se u našoj zemlji ona uopšte ne ceni kao autorsko delo. Snimci se eksploatišu i niko autora ne pita za dozvolu. Kaže, više se ne iznenađuje kada svoje delo vidi negde objaljeno bez potpisa.
Dnevnik |
